Zelena glina – korisni produkt zemlje

Glina je plastični poluvezan sediment nastao dijagenezom (vezivanjem) mulja, pelitskog materijala transportovanog vodom i istaloženog u vodenoj sredini. Osim glina koje postaju transportom i taloženjem muljevitog materijala, postoje i one koje su postale i ostale na mestu raspadanja primarnog materijala. To su takozvane rezidualne ili sedimentarne gline.
Ovaj pelitski materijal može biti vezan ili isušivanjem ili istiskivanjem vode pod pritiskom gornjih slojeva. Glina predstavlja srednji stadijum u dijagenezi muljevitog materijala. Pod uticajem pritisaka, ili vrlo intenzivnim isušivanjem, ovaj materijal gubi plastičnost i prelazi u čvrstu slojevitu stenu koja se naziva glinac.
Gline i glinci su veoma rasprostranjene sedimentne stene. Sastoje se od minerala glina i raznih primesa.
Među mineralima glina najvažniji su kaolinit, hidroliskuni (ilit), monmorionit, i drugi aluminijski silikati. Sporednim sastojcima u glinama smatramo zrna kvarca i, veoma retko, cirkona, apatita, granata i drugih. Gline često kao primese sadrže i hidrokside gvožđa, koji stenu pigmentiraju crvenkasto, žuto, ili mrkocrveno. Često sadrže i organske supstance (naročito bitumiju), koje im opet daju tamnosivu, pa čak i crnu boju. Male količine mangana boje stenu zelenkasto.
U glinama može preovlađivati jedan od minerala glina, i tada su to monomineralne gline, ili je nekoliko minerala zastupljeno u približnim količinama, kada ih nazivamo polimineralnim